Постоје људи који не оду када их испратимо на вечни починак. Остану у улицама којима су пролазили, у причама које се препричавају, у песмама које се певају и онда када многи више и не знају ко их је написао. Такав је био Живојин Исаковић Чокалија. Велики Палилулац, музичар, стваралац, човек који је својим талентом и духом оставио траг који време не може да избрише. На данашњи дан 2017. напустио нас је физички, али је остао део Ниша, оног старог, топлог и људског Ниша који сви носимо негде дубоко у себи. Познати нишки музичар и најпознатији Палилулац Живојин Исаковић Чокалија преминуо је у осамдесетој години живота.

Остао је упамћен као аутор песама које су обележиле један период града, али пре свега по хиту „Куде је тај Ниш“, песми која је пратила успехе Фудбалског клуба Раднички у Купу УЕФА осамдесетих година прошлог века. Они који су га познавали говорили су да је Раднички волео исто онолико колико је волео своју хармонику, Ниш и Палилулу. Чокалија није био само аутор бројних песама и хитова. Био је чувар једног времена, једног говора и једног начина живота. Знао је да у неколико стихова каже више о Нишу него што би многи могли у читавој књизи. Његова Палилула није била само градска општина, већ начин размишљања, посебна емоција и карактер који су генерације Нишлија препознавале као свој.

Зато није случајно што је управо он био један од покретача манифестације „Палилулско вече“, догађаја који деценијама окупља људе и чува дух старог Ниша. Млађима ће остати у сећању по пријатној мелодији која је допирала из његове хармонике током Палилулских вечери последњих година, док ће га старије генерације памтити из кафана и са бројних наступа. Музиком се бавио читавог живота, а од своје хармонике није се одвајао ни у позним годинама.

Оливер Пауновић: „Имао сам ту част да као идејни творац и продуцент о ЧОКАЛИЈИ направим филм „Куде је тај Ниш“, у режији Владимира Ристића, такође Палилулца. Филм је 2019. затворио Филмске сусрете у Нишу, што сматрам једном од најлепших почасти које је наш град могао да ода човеку који га је толико волео. Док смо радили филм, постало ми је јасно да не причамо само причу о једном музичару, већ о једном времену које полако нестаје и које морамо сачувати од заборава.

Чокалија је био један од оних људи који су знали да од обичног разговора направе песму, а од песме успомену која траје деценијама. Зато сам филм поставио на свој YouTube канал. Не само због оних који га нису гледали, већ због нових генерација које долазе. Због младих људи који треба да знају ко су били људи који су градили идентитет овог града. И због свих нас који понекад пожелимо да се вратимо у време када је Ниш имао неки другачији ритам, топлину и душу. Сећање није само поглед уназад, већ обавеза да оно вредно сачувамо за будућност“.

А када данас неко упита: „Куде је тај Ниш?“, можда је одговор управо у људима попут Живојина Исаковића Чокалије. У њиховим песмама, причама и делу које остаје иза њих. Док год их помињемо, слушамо и преносимо њихову причу даље, Ниш који су они стварали неће нестати. Биће ту, међу нама, баш као и Чокалија.